Andrej Kurti

ANDREJ KURTI – JOŠ JEDAN BEOGRAĐANIN U CARNEGIE HALL-U

Za Kulturizaciju Ivan Ilić Kišoljubac – Sep 19, 2015 – intervju u celosti:

Andrej Kurti. Beograđanin sa stalnim prebivalištem u Americi. Violinista. Nekad solista, a nekad dirigent. Nekad muzički aranžer. Da nije violinista, verovatno bi bio glumac. Strastveni ljubitelj fudbala. Osnovno i srednješkolsko obrazovanje stekao je u beogradskom “Mokranjcu”, studirao je u Moskvi, a postdiplomske studije i doktorat odbranio je u Americi. Danas je profesor na državnom univerzitetu u Luizijani. Za sobom ima pregršt internacionalnih nagrada. Nastupao je sa velikim brojem simfonijskih i kamernih orkestara kako u SAD-u tako i u Italiji, Grčkoj, Rusiji, Litvaniji, Španiji i Južnoj Koreji. Izdavačka kuća Blue Griffin Records, 2012. godine objavljuje njegovu doktorsku tezu “6 Sonata za Solo Violinu Op. 27” belgijskog kompozitora Eugene Ysaye. Osim klasične muzike imao je izlete i u druge muzičke žanrove od jazz-a preko blues-a do hip hop-a. Gostovao je na preko 40 albuma. Divi se kolegama Itzhak Perlman-u i Maxim Vengerov-u. Tvrdi da bi u svetu bilo manje mržnje i nervoze kada bi ljudi više slušali klasičnu muziku. 26. Septembra predstaviće se njujorškoj publici po prvi put u Carnegie Hall-u. Biće to još jedan u nizu solističkih nastupa Andrej Kurtija. Ne sumnjamo da će publika uživati.

Kada se i kako kod Vas javila ljubav prema muzici?

Mislim da posedujem muzičke gene… Otac je bio veoma nadaren muzičar, na žalost izgubili smo ga vrlo mladog. Sa druge strane, majka, iako nije imala uslove da se muzički obrazuje, poseduje istančan muzički ukus i veoma voli muziku i uživa u njoj.

Osnovno i srednje obrazovanje, završili ste u muzičkoj školi “Stevan Mokranjac”. Bili ste u klasi čuvenog profesora Đule Tešenjija. Kakve Vas uspomene vezuju za taj period?

Moj dragi profesor, Đula Tašenji, je, da ne kažem osnovni “krivac”, ali sigurno jedan od najvećih krivaca što sam violinista. Izvanredan pedagog i intelektualac… divan čovek. Inspirisao me je poznavanjem materije, velikom muzikalnošću i ljubavi prema violini i muzici, a možda ponajviše podrškom i ogromnom verom koju je imao u mene, kao, uostalom, i u sve svoje učenike. U njegovoj klasi sam proveo deset veoma interesantnih godina, od prvog susreta sa instrumentom pa do upisa na konzervatorijum. Na žalost, profesor nije više među nama i veoma nam svima nedostaje. Ali ja i dalje njega citiram i koristim metode koje je on primenjivao, na sopstvenim predavanjima. I jako me raduje činjenica da će se, ako se ne varam, 29. Maja 2016. godine održati koncert na Kolarcu posvećen upravo njemu.

Sa 16 godina upisujete moskovski konzervatorijum “P. I. Tchaikovsky” u klasi profesora Levon-a Ambartsumian-a i Zory-e Schikmurzaev-e…

Jeste, godine 1988. sam imao izuzetnu čast da budem primljen na konzervatorijum Tchaikovsky. Moj osnovni profesor bio je Levon Ambartsumian, a završnu godinu sam učio kod Zorye Schikmurzaeve. Oba profesora su bili i kao pedagozi i kao izvođači na vrhunskom nivou, a verovatno Vam je i poznato da je konzervatorijum proizveo mnoge velikane i čuvene muzičare i izvođače… sada bez lažne skormnosti, ali na konzervatorijumu su primani veoma talentovani individualci iz celog sveta, tako da se mnogo učilo i naučilo konverzacijama, druženjima… ne samo na predavanjima. Imali smo priliku da se naslušamo vodećih svetskih umetnika uživo, na koncertima, a za svakog umetnika veoma je važno da se “napaja” vrhunskim zvucima i interpretacijama. Ukratko, konzervatorijum svojom strukturom i suštinom, a i istorijskom važnošću, otvarao je “višestruke horizonte” mladim ljudima, i ja sam siguran da je svaki od nas vrlo ponosan što smo bili (i ostali) deo jedne toliko bogate muzičke tradicije, izgrađene na metodama “velike” ruske škole.

1995. Godine odlučujete se za Univerzitet u Dzordziji, SAD. Šta je presudilo da ovoga puta to budu SAD?

Moj profesor Levon Ambartsumian je dobio poziv da predaje na Univerzitetu u Džordžiji, tako da je jedan manji tim muzičara i svežih diplomaca stigao u Ameriku, a ovi drugi, i ja među njima, nastavili smo sa postdiplomskim studijama.

Osim klasične muzike, uplovili ste i u druge muzičke žanrove kao što su Jazz, Blues, Hip Hop… Bili ste i izvođač, ali i aranžer na preko 40 albuma. Koje saradnje ćete pamtiti kao najinteresantnije? Da li su i kako te saradnje pomogle da sebe izgradite kao umetnika?

Gajim ogromnu ljubav prema navedenim žanrovima… još u Moskvi, sa kolegom i drugom Viktor Uzur-om i još par drugara “uplovio” sam u ove “popularne” muzičke stilove i pravce… imali smo i svoj rock bend, komponovali… kasnije sa istim drugom snimam i izdajemo veoma popularan CD (za Blue Griffin Recording), sastavljen od kompozicija iz više muzičkih žanrova, izvedenih na dva instrumenta – violini i čelu… ovo sve govorim zbog interesantnog spleta okolnosti, da se nađemo u džordžijskom gradu Atini, gradu za koji se smatra da je jedan od glavnih rock i pop centara u Americi. Iz tog grada su R.E.M., B-52, Indigo Girls… oko 300 registrovanih bendova… svako veče oko petnestak koncerata… tako da se tu vodio pomalo “dvostruki” život – klasika na univerzitetu, a (skoro) svi ostali stilovi u gradu… odatle i popriličan broj albuma na kojima sam se našao kao izvođač ili aranže. Izvanredan je osećaj kada kreativno stvarate i doprinosite lepom muzičkom rezultatu/ostvarenju. U mom slučaju imao sam zadovoljstvo da upoznam mnoge talentovane individualce i grupe i da sa njima putem muzike komuniciram… nekom drugom prilikom možemo da se prisetimo i nekih detalja… ali ovaj izlet van klasike me, čvrsto verujem, čini bogatijim kao muzičara, pogotovo što imam pomalo ambicija za komponovanje i muzičku improvizaciju Muzika je globalni jezik, svi ga na ovaj ili onaj način poznajemo i osećamo… iz tog razloga, ako je nešto što slušam ili izvodim muzički dobro, i u meni budi emocije, onda je najmanje važno kojem stilu to pripada.

Za sobom imate veliki broj nagrada na raznim takmičenjima, pet prvih nagrada u SFRJ, četiri prve nagrade u Dzordziji i Floridi, bili ste finalista državnog takmičenja gudača SAD-a… svirate i kao solista ali i sa velikim brojem orkestara. Koje nagrade i koji nastupi su Vam među najdražima?

Gajim velike afinitete ka pedagoškom radu. Mislim da je od neprocenjive vrednosti kada kreativno i samim tim pozitivno utičete na razvoj svojih studenata i doprinosite ostvarivanju njihovog što lepšeg i bogatijeg muzičkog izražavanja… vratićemo se ovoj temi… međutim trudim se da budem što aktivniji kao koncertni violinista. Svaki novi nastup je i novi izazov, a i mogućnost da se komunicira sa ljudima u publici (naravno, kao is a kolegama na sceni, ako nisam sam) i da im se predstave dela genijalnih kompozitora, kroz, naravno, svoj individualni muzički doživljaj. Osim toga, nije lako izdvojiti “najvažnije” koncerte, jer bi po prilici stvari, svaki concert trebalo da bude najvažniji … dobri su oni nastupi koji brzo prođu, prolete… znači da nije bilo mučenja i rastezanja, ako smem tako da se izrazim… kada je meni interesantno i lagodno na sceni, bez obzira na tremu, onda se koncert i sluša sa interesovanjem. Ako ipak moram da izdvojimnajslađe nastupe… to su, naravno, uspešni rezultati na takmičenjima, a što se koncerata tiče – nastup kao solista sa kamernim orkestrom sa Krfa u Grčkoj – koncert koji je izvođen na otvorenoj pozornici, i na kojem je vetar oduvao note sa pola orkestralnih pultova za vreme trećeg, završnog stava… kolege su bile vrlo spremne za taj nastup, nisu se zaustavili, znali su muziku, i to nam je dalo još veća krila ka ubedljivom završetku. Isto tako nastupi kao solista sa Crnogorskim Sinfonijskim Orkestrom u Italiji – Mendelsonov koncert za violinu sa orkestrom, pod dirigentskom palicom Alekseja Šatskog, jednog od najboljih dirigenata sa kojima sam sarađivao, inače drugara iz Moskve i sa konzervatorijuma – te se turneje i koncerata vrlo rado sećam. Takođe jako se radujem kada dobijem priliku da sviram Čajkovskog kao solista sa orkestrom – svaki put pri izvođenju “otputujem” u Rusiju, za koju me, da ponovim, vezuje veoma mnogo lepih uspomena. Naravno, želja mi je da se u skoroj budućnosti predstavim srpskoj i beogradskoj publici – nadam se da će uskoro doći i do njenog ostvarenja.

2004. Godine postajete profesor na državnom univerzitetu “Northewestern” u Luizijani. Studenti Vas karakterišu kao izrazito zahtevnog, ali profesora punog podrške. Osnovali su čak i fan klub koji nosi Vaše ime. Kako izgleda ta saradnja iz Vaše perspektive? Da li preispitujete sebe, kao umetnika, kroz rad sa studentima?

Tako je. 2004. godine postajem profesor na Northwestern State University of Louisiana i predajem studentima iz većeg broja zemalja. Da li se preispitujem? Svaki dan! Profesorska/mentorska odgovornost je ogromna – svaki student je drugačijeg sklopa, kako psihičkog tako i fizičkog. Nije svako na istom nivou u momentu kada se upisuje u moju klasu. Moj je zadatak da proniknem u suštinu svakog pojedinačno i ponudim najbolja i najefikasnija rešenja u cilju unapređenja svakog pojedinca kao muzičara i osobe. Sa druge strane učenjem drugih učimo sebe. Svoj posao pedagoga shvatam jako ozbiljno, ali se trudim da tu serioznost balansiram humorom i podrškom svojim studentima. Da, postojao je fan club, koji me je samo dodatno inspirisao da „grizem“ u svom poslu.

 Da li postoji nešto, po čemu se profesor Andrej Kurti razlikuje od svojih dosadašnjih profesora?

Što se tiče razlike od svojih profesora – ne znam, svi smo različiti. Imam dosta energije i dosta lično prihvatam i posmatram razvoj svojih studenata. Ponekad pomislim, da nas neko posmatra sa strane kada smo svi na okupu posle, recimo, uspešnog koncerta ili probe, rekao bi da smo neozbiljni jer ima dosta smeha i šala, ali ako zaslužujemo – što da ne?

 Sa kolegom, čelistom Viktor Uzur-om, uradili ste album “The Entertainers”, na kome ste predstavili klasične obrade nekih tradicionalnih numera, ali i poznate rock hitove poput Pink Floyd-ove “Another Brick in The Wall” i “Bohemian Rhapsody” od grupe Queen. Kako se rodila ideja za ovaj album?

Kao što ranije naglasih, sa Viktorom se poznajem još iz moskovskih dana, mnogo puta smo svirali zajedno, a veže nas i ogromna ljubav ka muzici i ne samo klasičnoj. Imali smo i svoj bend, a po dolasku u Ameriku počeli smo sa “crossover”-om muzičkih stilova na violini i čelu. Bili smo poznati kao “Viktor & Andrej”. Jednom prilikom nas je čuo jedan vrlo poznat i priznat muzičar koji je naglasio da bi obavezno trebalo da snimimo CD i da ga nazovemo “The Entertainers” jer su naši nastupi donosili sintezu mnogih žanrova. Kao što ste rekli, na program bi se našli Zeppelin, Queen, Floyd, srpski folklor, Chrysler, Rimsky-Korsakov… Sam CD je produkt jedne dugotrajne saradnje i sličnog načina razmišljanja i doživljavanja muzike, i pojačani producentom Sergei Kvitko-m, producentom muzičke izdavačke kuće Blue Griffin, izdali smo album kojim se veoma ponosim.

“6 Sonata za Solo Violinu, Op.27” Eugene Ysaye, nakon zvaničnog cd izdanja, 26. Septembra , 2015. godine predstavićete njujorškoj publici, po prvi put u Carnegie Hall-u. Tih šest sonata su bile tema i Vašeg doktorskog rada. Kritika smatra da ste u grupi malobrojnih koji mogu da se “uhvate u koštac” sa ovim belgijskim kompozitorom. A šta kažete Vi?

Za opus 27 belgijanca Eugene Ysaye veoma sam vezan, njegovih šest sonata za solo violinu bile su i tema moje doktorske disertacije. Po rečima čuvenog violiniste Isaac Stern-a muzika Bach-a je Stari, a muzika Izaija je Novi zavet. Ovde se misli na muziku komponovanu za violinu. I tačno je da je ovaj opus jedan od najlepših ali u isto vreme i najzahtevnijih opusa napisanih u muzičkoj istoriji, i kao što rekoste, zbog svoje kompleksnosti ne privlači baš veliki broj violinista da se sa njim uhvate u koštac… Ceo opus se retko izvodi na jednom resitalu pa je to i dodatna motivacija za mene. Što se nastupa u Carnegie Hall-u tiče – naravno da se veoma radujem i da sam počastvovan što ću muzicirati na ovoj slavnoj muzičkoj sceni. Posebno me raduje činjenica što ću predstavljati svoj srpski narod i našu vrlo bogatu muzičku kulturu. Posebna zahvalnost ide Danijeli Milić, osnivaču Leitmotive Arts-a, organizacije koja se bavi promovisanjem talentovanih umetnika i kulturnih tradicija sa naših prostora, osobi koja me je posle samo jednog razgovora inspirisala na međusobnu saradnju i koja je organizovala ovaj koncert. Nadam se da će ih biti još dosta u budućnosti.

Šta možemo da očekujemo dalje od Vas?

Idemo dalje punom parom! Nastavljam sa pedagoškim radom i radujem se svakom narednom nastupu. Možda ćete na jednom od budućih resitala čuti i neke pomalo eksperimentalnije violinske zvukove i note, ali neću Vam puno detalja otkrivati ovom prilikom. Neka to bude iznenađenje.