ivana begovic

Stara priča

Osmeh bezbrižnosti mi ukrade najčešće “samo” nekoliko stvari, iako ni jedna, u stvari, i nije stvar. Dakle, nevolju mi kreiraju po pravilu ili ljudi i njihove ćudi, ružna reč od juče, nekultura na nacionalnom nivou, i brige van mog dometa moći. Ne, ne sablaznim se na čupavu glavu u ogledalu, moje fizičke i materijalne nedostatke…
Da, da se ne lažemo, stresno mi je što mi se obim kukova i pratećih delova tela povećava rapidno sa porastom broja dana provedenih na planeti Zemlji, poneka seda i tendencija gužvanja kože u stilu šar peja, nervira me i to što redovno jutrom kuvam kafu koju nikada ne popijem nego je šetam tamo vamo kao “luda Nasta”. Zabrinem se ponekad nad personalnim ludilom. Pogodi me često i stanje novčanika, glavni stres koji bi mnogima mogao biti uzrok za šlog, ali eto, čak i to umem da obrnem na osmeh, na šalu na sopstveni račun.
Reklo bi se, dobro se nosim sa problemima današnjice… Ali ljudi… Ljudi… Ljudi… Ono za šta većinu ljudi baš briga, jer su opterećeni brigama iz drugog pasusa… Sa brigom o ljudima, oko ljudi i zbog ljudi, sa tim se teško borim, to teško podnosim. Dnevnu dozu nekulture. To ne umem. Nervira me.
“Dobro jutro, komšija.” Komšija ćuti, prođe, čini se nije ni pogledao u mom pravcu. Mislim, pa taj se ni ne gleda jutrom u ogledalo, da pokuša da dokuči sopstveno stanje duha. Kapiram da se nakezi možda sam sebi, da proveri razmak između zuba. Krajnji domet, garant…
Na stanici kao pred maraton. Autobus pristaje. Redosled prioriteta ne postoji. Na otvorena vrata trče kao pred mitraljezom. Čudim se kako svaki dan nemamo ozbiljan broj poginulih pri ulasku u gradski prevoz. Unutra pakao, krug devetnaesti. Mesta na sredini dovoljno da na smenu rade sklekove, radno sposobni, oni što ih baš briga da ustanu slabijima… Na vratima igranka, neće da se pomere. U razloge da ne ulazim, ali solidarnost je ravna nuli. Poneka gospođa majka, koja kao da je zla maćeha i sebi i tom zbunjenom detetu koje pokušava da ugura na poslednja vrata. Pa gospođo!! Na prva, aman! Osnovna kultura vožnje gradskim. Nejaku decu ne gurate na bilo koja vrata, zašto lepo ne možete na prva, pa lepo da sednete na mesta koja su obeležena za vas i dete? Zašto učite dete da mora život na mišiće, kad može fino.. Mora da može. Želim, bre, da verujem da može fino… A ne ide… I to, ko je tome kriv, to je postala filozofska kategorija… Klinac, vidi se dobro dete, valjda je zauzeo taj mangupski stav da ga ne bi maltretirali u školi, a možda mu je i tata jedan od onih što uče decu “ma vrati mu šamarčinom ako te dira…” Najluđe, verovatno da se mama čak i slaže sa tom metodom… Ranac nije imao nameru da spusti sa ramena. Alo, momak, za taj tvoj ranac je u ovaj autobus mogla da stane i ona gospođa što je ostala napolju, a možda negde žuri… Nevezano za to da li je pila Biomed. Iznervira me i sama pomisao da su nam servirali tu reklamu, i da smo ćutali, da nam i dalje serviraju iste principe, i da ćutimo… Mi, što smo ipak želeli da i debelu uguramo u autobus… Ne umem nepravdu… Ne mogu… Da se ne dotičem problema četvorotočkaša, parkiranja, motociklista u mrtvom uglu, pešaka divljaka… Ko su bre ti ljudi? Ko smo mi ostali? Ko smo, mi isti?
Kultura, školstvo, zdravstvo… Zdravo Srbijo! Svet si, ali kakav?
Ne razumem pikavce kraj kante za đubre. Ne razumem “preko veze”, “preko reda”, one što sve mogu da srede, ne razumem… Mito, korupciju, milion evra u kešu, to da sve može za pare. Da se uče deca da “para buši gde burgija neće.” i ostale narodne mudrosti… To, koliko smo samo sami sebi krivi… To mi krade osmeh. Troši džigericu.
Priče o trećim osobama, ogovaranje, vođenje tuđe brige. Ne razumem.
Manjak komunikacije u porodici. Ne razumem.
Manjak komunikacije. Ne razumem.
Laži, prevare, pogažena obećanja. Da se za šaku novčića prodaju vrednosti. Nasleđe. Principi. To mi je. To mi je strašno.
Smeta mi što smo jedni drugima vukovi. I odbijam da prihvatim da je “tako svuda”. Nije tako svuda. Negde ljudi stvaraju svojim radom. Nasmejani iz pravih razloga, klimnu glavom jedni drugima pa makar i mehanički.
Ne razumem da to što meni smeta, kao, SVIMA smeta… Pa kako se onda dešava? Ne shvatam.
Da li ću nešto promeniti? Nisam. Neprilagođena trajno. Isključena iz dnevne doze tuđe nekulture živim bezbrižno i sa osmehom. Imam Kulturizaciju.